Kraj kolovoza, Đevđelija. Makedonska policija nosi pakete Crvenog Križa izbjeglicama koji čekaju
za prolaz prema Evropi (onoj koja ih interesira). Počinje đavolska vika i dreka
ko nožem oparanih: Nooooooooooooooo! Nosi to, nosi! Policija vraća pakete,
nastojeći pokazati što manje snebivanje i gnušanje pred kamarama. Perfektno
znaju o čemu je riječ, ali neće se odati dok su na službi. Samo pokoji jedva
prikriveni osmjeh ili pogled drugu, gađenje i progutana uvreda nasilniku pred
kojim mora «izvoditi». Tu, pred
njima, su «izbjeglice»:
Koliko ljudi imaju ovi na
duši? Neće da kažu ko su, ne daju da im se uzmu otisci prstiju, kao, uvreda je
to, što će vam to? A što će meni osobna, onda? Tko si, što si? Jesi li od onih
milijuna za koje je rekao Kalifat ovog proljeća poslati u Evropu u njeno
osvajanje? Odakle im novci za doći dovle?
1.500 eura za preći pješke do
Mađarske, izvješćuju novinski istraživaći, još kao i pritom po svemu sudeći
nastojeći izazvati sažaljenje prema
tolikim žrtvama mafijske naplate.
Većina
evropljana
ne bi bila u stanju dati 1.500 za prijelaz. Sve što imaju, u dugovima je: kuća,
auto, oprema, najnužniji opstanak čine da je većina svijeta u minusu. Više duguju nego li što
imaju. Baš kao i države, takav je sustav. Nema tu neke velike mudrosti:
maksimalno 30% pučanstva ima već otplaćeno prebivalište. Odakle, dakle, 1.500
eura pa naviše (spominju se i duple
cifre) jadnim i siromašnim sirijcima,
afganistancima, i sl.? Ja ću ti reći odakle: dobivaju za nenasilni ali
programirani džihad. (Neki kažu da prodaju što imaju te se zapućuju. A ko će
molim te u zaraćenoj zemlji biti u stanju prodati neku kuću ili imanje? Kome?
To je absurd: financirani su, dakle.)
To je hedžira,
osvajanje novog teritorija naseljavanjem, baš kao što u svoje doba budistička
uglavnom Indonezija postade najmnogoljudnija
muslimanska zemlja na svijetu.
No, vratimo se za časak na
prvi video. Neodrživo me podjeti na Andrićeve opise turskih (to jest, turskih potomaka ali i bosanskih muslimana, poturica)
reakcija pri austrougarskom
osvajanju Bosne i Hercegovine 1878-me godine. Jedan izuzetno pronicljivi
Andrićev opis, na nekoliko stranica njegove duboke radiografije bosansko
srpskog mentaliteta nazvanog Na Drini ćuprija,
prikazuje dosta sličan odgovor u
suštini muslimanskog mentaliteta pri
samom slućenju druge sile, druge vjere, i, konkretno, mrskog križa. To je odgovor jednog
mentaliteta koji se nikad, dok
opstoji, neće prilagoditi, popustiti, otvoriti svemu onomu što znači i križ i
kršćanstvo: spasenju od Boga danom, pod tako jednostavnim, i tako teškim
uvjetom da ga čovjek samo prihvati. Da ga prihvati, ali i ostavi svoju
himbenost, zloću, neiskrenost, podlost. Da prihvati dobrotu, blagost,
opraštanje, ljubav. Priznati da sam podao i zao, a to je svak bez Boga, a Krist
je Bog. I to je Islam: nepriznavanje Boga, nepriznavanje Krista, Sina Božjega.
Prije pakao, prije podmuklost, prije čamotinja i šutnja, muk pred svjetlom nego
podignuti ljudskost pred njim da izađe is svoje učmale čahure.
Karamanlija je jedan od
kolovođa ustanka protiv Austro-Ugarske u višegradskom kraju. Blesav, zadrt,
bezplodan i neefikasan, «nek svi izginemo
ako treba». Alihodža je pametniji, vidi da od tog ništa, niti čemu služi
niti vodi. Ne voli strance, ovaj pothvat koji prelazi stranicu preko četiri
stoljeća turske dominacije (zuluma, kako kome). Oni naglo, preko noći, neće
više bit sila nego niko i ništa, otpadak. Uvređeni i prezreni do temelja, ali
stvarnost je takva i protiv nje nema se kud. Čekati drugi vakat, i to je, nema
druge. Karamanlija ga nastoji uvjeriti i potaknuti da nagovori narod na
ustanak, ali džaba. No, to mu neće zaboraviti:
«Ne nalazeći više novih
izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporučavao mu ironično
da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe.
- Nisu mi se ni stari krstili pa neću ni ja. Ja, efendija, niti hoću sa
Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, - odgovarao je mirno
hodža.
Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža,
ali svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovuo ne tako oštro i
neuvijeno. Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije koji
je sa svojim odredom zavladao kasabom.» (Na
Drini ćuprija, str. 116)
[Naznačiti ću ovdje i jednu
stvar koja se dosta previđa: ogromna je razlika između šita i sunita. Muslimani
su i jedni i drugi (prvi su heretici za druge), no šiti su mnogo tolerantniji
od sunita (bosanski muslimani su suniti). U Libanu se može vidjeti i ovo:
pripadnik Hezbolaha klasično vojnički pozdravlja kip Srca Isusova. Dok u
kalifatu suniti čim ih se pita ruše crkvu. Zapad se bori protiv iranskih i
Assadovih šita, dok su arabijski suniti njihovi saveznici.]
Dolazi do raspleta i zgode
koju želim istaknuti:
«A Karamanlija je, nemoćan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav svoj
gnjev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da će, pre nego moradne napustiti
kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao jazavca, da tako dočeka Švabe
protiv kojih nije htio da se bori ni dao drugima da to čine.
Celu tu prepirku prekinuli
su Austrijanci koji su se pojavili na obroncima Lijeske. Tada se videlo da se
kasaba zaista ne može braniti. Karamanlija je bio posljednji koji je napustio
varoš, ostavivši na uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa
koja je dotle vukao. Ali pre nego što je odstupio, izvršio je svoju pretnju.
Naredio je svome seizu, inače kovaču po zanimanju, čoveku divovskog rasta i
ptičijeg mozga, da veže Alihodžu i da ga tako vezana prikuje desnim uhom za onu
hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg čardaka, užljebljena između dva
kamenita basamaka na kapiji.
U onoj opštoj gužvi i
uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi su čuli tu glasnu naredbu, ali
nitko je nije shvatio tako kao da se mora izvršiti baš onako kako je rečena.
Šta se sve ne govori i kakve se sve krupne reči i gromke psovke ne čuju u
ovakvim prilikama! Tako je bilo i sa ovim. Najpre je izgledalo potpuno
neverovatno. Više kao pretnja, kao grdnja: tako nešto. Ni Alihodža nije uzimao
stvar mnogo ozbiljno.
I sam kovač, kome je
naređeno da stvar izvrši i koje je bio zauzet zaglavljivanjem topova, kao da se
kolebao i predomišljao. Ali misao da hodžu treba prikovati na kapiji bila je
bačena i sad su se u glavama ovog unezverenog i ogorčenog sveta odmeravali
izgledi i mogućnosti za izvršenje ili neizvršenje takvog zločina. Hoće
biti-neće biti! Najpre je većini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena,
ružna i nemoguća. Ali u ovim trenucima opšte uzbuđenosti nešto je trebalo uraditi,
nešto krupno, neobično, a samo je to bilo mogućno da se uradi. Neće biti-hoće
biti! Ta mogućnost se sve više zgušnjavala i postajala sa svim minutom i svakim
pokretom sve verovatnija i prirodnija. Zašto da ne bude? Dvojica već drže
hodžu, koji se mnogo i ne brani. Vezuju mu ruke na leđima. Sve je to još daleko
od tako strašne i lude stvarnosti. Ali i sve bliže njoj. Kovač, kao da se
odjednom postideo svoje slabosti i neodlučnosti, potrže odnekud ćekić kojim je
do maločas zaglavljivao topove. U pomisli da je Švabo tako reć već tu, na pola
sata hoda od varoši, kovač je nalazio odlučnosti i rešenosti da zaista izhvede
stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli hodža je crpeo svoju prkosnu
ravnodušnost prema svemu, pa i prema nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na
koju ga stavljaju.
I tako se ya nekoliko
trenutaka desi ono što je u svakom pojedinom od tih treunutaka izgledalo
nemoguće i neverovatno. Nikoga nije bilo ko bi smatrao da je ta stvar dobra i
mogućna, pa ipak svak je pomalo doprineo da se hodža naše na mostu, prikovan
desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji. I kad se sve
razbeglo pred Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i
bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči, jer mu je svaki i najmanji
pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se njemu činilo teško i veliko
kao planina. Vikao je, ali nikog nije bilo da ga čuje i oslobodi iz tog mučnog
položaja, jer se sve živo posakrivalo u kuće ili razišlo po selima od straha,
koliko pred Švabom koji dolazi toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš
izgleda izumrla a most pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala.
Ni živih ni mrtvih nema da
ga brane, samo na kapiji čuči nepomičan Alihodža sa glavom priljubljenom uz
direk, stenjući od bola i smišljajući i u tom položaju nove dokaze protiv
Karamanlije.
Austrijanci su pristizali
polako. Njihove predstraže su sa druge obale ugledale pred karavan-serajem
pored mosta ona dva topa i odmah zastale da sačekaju svoje brdske topove. Oko
podne oni iz jednog šumarka izbaciše na napušteni karavan-seraj nekoliko
granata koje oštetiše han, ionako već trošan, i porazbijaše one neobično fine
rešetke na prozorima, sečene iz jednog komada, u mekom kamenu. Tek kad pomeriše
i preturiše oba turska topa i videše da su napušteni i da niko ne odgovara,
Švabe obustaviše paljbu i počeše oprezno da se približavaju mostu i kasabi. Na
kapiju su naišli, sporim korakom i sa puškom na gotovs, mađarski honvedi.
Zastali su u nedoumici pred zgrčenim hodžom, koji je od straha zbog granata
koje su šišale i tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od
prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama, on stade da
ječi bolno i otegnuto, računajući da je to jezik koji svak razume. To ga je
spaslo da honvedi ne pripucaju. Dok su jedni produžili da napreduju korak po
korak preko mosta, drugi ostadoše kod njega, zagledajući ga izbliza i ne mogući
da shvate njegov položaj. Tek kad je stigao jedan bolničar, nađoše klešta,
pažljivo izvukoše ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše
Alihodžu. Toliko je bio ukrućen i premoren da je klonuo na kamenite basamake,
jednako stenjući i ječeći. Onaj boničar mu je mazao ranjeno uho nekom tečnošću
koja je pekla. Kroz suze hodža je, ako u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj
levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog
platna. Samo u groznici mogu a se vide takva gadna i strašna snoviđenja. Taj
krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo
vidik. Zatim mu je vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju.
Onako umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako
nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta. Teško se smirivao i
pribirao.
Prema njemu, na drugoj
strani kapije, ispod samog turskog
natpisa u kamenu, jedan vojnik je lepio široku, belu hartiju. Iako mu je
u glavi tutnjalo od bola, hodža od bola, hodža nije mogao da savlada svoje
urođeno ljubopitstvo i da ne pogleda beli plakat. To je bio proglas generala
Filipovića, na srpskom i na turskom jeziku, upućen stanovnicima Bosne i
Hercegovine prilikom ulaska austrijske vojske u Bosnu. Zazmurivši na desno oko,
Alihodža je sricao tekst na turskom, i to samo one rečenice koje su štampane
debljim slovima:
«Stanovnici Bosne i Hercegovine!»
«Vojska
Cara Austrijskog i Kralja Ugarskog prešla je granicu vaše zemlje. Ona ne dolazi
kao neprijatelj da otme zemlju silom. Ona dolazi kao prijatelj da učini kraj
neredima koji već godinama uznemiravaju ne samo Bosnu i Hercegovinu negoi
pogranične pokrajine Austro-Ugarske.»
...
«Car
i kralj nije mogao više gledati kako nasilje i nemir vladaju u blizini njegovih
pokrajina, kako bijeda i nevolja kucaju na granice njegovih zemalja.»
«On
je skrenuo pogled evropskih država na vaš položaj i u vijeću naroda jednoglasno
je zaključeno da vam Austro-Ugarska vrati mir i blagostanje koje ste odavno
izgubili.»
«Njegovo
veličanstvo sultan, kome vaše dobro leži na srcu, osjetio se ponukanim da vas
povjeri zaštiti svoga moćnog prijatelja Cara i Kralja.»
...
«Car
i Kralj naređuje da svi sinovi ove zemlje uživaju ista prava po zakonu, da su
im svima život, vjera i imetak zaštićeni.»
«Stanovnici
Bosne i Hercegovine! Stupajte sa povjerenjem pod zaštitu slavnih zastava
Austro-Ugarske. Dočekujte naše vojnike kao prijatelje, pokoravajte se vlastima,
vratite se na svoje poslove, plodovi vašeg truda biće zaštićeni.»
Hodža je čitao
isprekidano, rečenicu po rečenicu, nije razumeo svaku reč, ali mu je svaka
zadavala bol, i to neki naročit bol, posve odvojen od onih bolova koje je
osećao u ranjenom uhu, u glavi i u krstima. Tek sada, od ovih reči, «carskih
riječi», odjednom mu je bilo jasno da je svršeno sa njim, sa svima njegovima i
svime što je njihovo, svršeno jednom zauvek, ali na neki čudan način: oči
gledaju, usta govore, čovjek traje, ali života, pravog života nema više. Tuđi
car je položio ruku na njih i tuđa vera zavladala. To izlazi jasno iz ovih
krupnih reči i nejasnih poruka, i još jasnije iz ovog bola u grudima koji je ljući
i teži nego ikakav ljudski bol koje se može zamisliti. I ni hiljade onakvih
budala kao što je onaj Osman Karamanlija ne mogu tu ništa pomoći ni promeniti.
(Tako se još uvijek prepire hodža u sebi.) «Izginućemo svi!», «Da izginemo!»
Šta vredi sva ta huka, kad evo, dođe ovako vreme pa čovek propadne tako da ne
može ni da izgine ni da živi, nego trune kao direk u zemlji i svačiji je samo
nije svoj. To je prava, velika beda, koju razni Karamanlije ne vide i ne
razumeju, i svojim nerazumjevanjem čine je samo još težom i sramnijom
U tim mislima, sporo ide
Alihodža sa mosta. I ne primećuje da ga prati onaj sanitetski vojnik. Ne boli
ga toliko uho koliko ono olovno i gorko đule koje mu je odjednom, posle čitanja
«carskih reči», leglo usred grudi.
Sporo ide a čini mu se da
nikad više neće proći na drugu obalu, da je ovaj most, koji je dika kasabe i od
svog postanka u najužoj vezi sa njegovom porodicom, na kome je odrastao i pored
koga vek provodi, odjednom porušen na sredini, tamo kod kapije; da ga je ona
bela, široka hartija švapskog proglasa presekla po polovini kao bezglasna
eksplozija i da tu zjapi provalija; da još stoje pojedini stubovi levo i desno
od toga preseka, ali da prelaza nema, jer most ne vezuje više dve obale, i svak
ima da ostane doveka na onoj strani na kojoj se u tom trenutku zadesio.
Sporo ide Alihodža u tim
svojim grozničavim predstavama, i povodi se kao težak ranjenik, a oči mu se
neprestano pune suzama. Ide oklijevajući, kao da je prosjak, koji, bolestan,
prvi put prelazi most i ulazi u tuđu, nepoznatu varoš. – Trgoše ga glasovi.
Pored njega su prolazili neki vojnici. Među njima ugleda opet debelo i
dobroćudno i podsmešljivo lice onoga sa crvenim krstom na ruci, koje ga je
otkovao. Smešeći se jednako, vojnik je pokazivao na njegov zavoj i pitao nešto
na nerazumljivom jeziku. Hodža pomisli da mu nudi još neku pomoć i odmah se
ukruti o namrgodi:
- Mogu ja, mogu. Niko meni
ne treba.
I življim, odlučnijim
korakom pođe kući.» (Na Drini ćuprija,
str. 118-122)
Ovo ističem, ovo je ta
psihologija koju potcrtavam: Karamnlija ga ponižava, goni i kažnjava;
austrijanac mu besplatno i ljudski pomaže, ali Alihodža ne izgovara niti jednu jedinu riječ zahvale. Njemu uopće
nije pitanje moliti nevjernika za
pomoć, kao da to tako mora biti, kao da
se to podrazumjeva, ali da kaže hvala jednom kauru: nikad! To je poenta.
On, kao i toliki (da ne kažemo sav) svijet u kasabi nikad neće prihvatiti da su
ti nevjernici civilizirana bića, da
su do toga stigli upravo jer su kršćani i trebaju raditi, ljubiti rad jer je to
volja Božja, i uređivati ovaj vrt kojeg je Bog dao Adamu na održavanje, da ga
pazi i u njegovo ime održava, za opće dobro i sebi na spasenje. Zato
austrijanac neprestano radi, dok
turčin čami i o nekom sevdahu – što
ništa drugo nije do ljenost i ugađanje samom semi – tabori. Razlika mentaliteta odgovornosti i suradnje s Božjim
darovima, te fatalnosti i paraziteta, jedvite opstojnosti kao nekim slučajem
zadešene ovim svjetom, je očita. Andrić to ponovo krasno ističe u narednih par
paragrafa:
«Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunja ga čuđenjem i
nepoverenjem nije toliko ni njihov broj (novonadošlih) koliko njihovi
nerazumljivi i nedogledni planovi, njihova neumorna radinost i istrajnost sa
kojom pristupaju izvođenju tih poslova. Ovi stranci ne miriju i ne daju nikome
da ostane miran; izgleda da su rešeni da svojom nevidljivom ali sve više
osetnom mrežom zakona, naredaba i propisa obuhvate život sam, sa ljudima,
životinjama i mrtvim stvarima, i da izmene i pomere sve oko sebe; i spoljni
izgled kasabe i navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. A sve to
rade mirno i bez mnogo reči, bez sile i izazivanja, tako da čovek nema čemu da
se odupre. Ako naiđu na nerazumevanje ili otpor oni odmah zastanu, negde se
nevidljivo dogovore, promene samo pravac i način svoga rada, i opet izvedu ono
što su naumili. Svaki posao koji počnu izgleda bezazlen, čak besmislen.
Premeravaju neku ledinu, obeležavaju drveta po šumi, pregledaju mužnike i
kanale, zagledaju konjima i kravama u zube, ispituju mere i tegove, raspituju
za bolesti u narodu, za broj i imena voćaka, za vrste ovaca ili peradi.
(Izgleda kao da se igraju. Tako su nerazumljivi, nestvarni i neozbiljni u očima
sveta svi ti njihjovi poslovi.) Pa onda sve to pto je vršeno sa toliko pažnje i
revnosti potone negde kao da je propalo zauvek, bez traga i glasa. Ali nekoliko
meseci, često i godinu dana posle toga, kad se stvar već potpuno zaboravila u
narodu, obelodani se odjednom smisao one naoko besmislene i odavno zaboravljene
mere: pozivaju se muktari pojedinih mahala u Konak i saopštava im se nova
naredba o seči šume, o suzbijanju tifusa, o načinu prodaje voća i slatkiša, ili
o marvenim pasošima. I tako, sve dan i naredba.» (str. 135)
«Stare kasablije ne mogu da se snađu i načude. I upravo kad misle da je toj
nerazumljivoj revnosti došao kraj, stranci otpočnu neki novi, još
nerazumljiviji posao. A kasablije zastaju i posmatraju te radove ali ne kao što
deca vole da gledaju radnje odraslih, nego narpotiv, kao što odrasli zastanu za
trenutak pred dečijim zabavama. Jer tu stalnu potrebu stranaca da grade i
razgrađuju, da kopaju i zidaju, podižu i preinačuju, tu večitu njihovu težnju
da predviđaju dejstvo prirodnih sila, da im izbegnu ili doskoče, to ovde niko
ne razume i ne ceni. Naprotiv, sve kasablije, a naročito stariji ljudi, vide u
tome nezdravu pojavu i rđav znak. I kad
bi bilo po njima, kasaba bi izgledala kao sve istočnjačke varošice. Što naprsne
bilo bi zakrpljeno; što se nagne, poduprte; ali pre toga i mimo toga niko
ne bi bez potrebe i sa planom i predviđanjem stvarao posao, dirao u temelje
građevina i menjao bogodani izgled varoši.» (str. 139)
Taj mentalitet koristi ono
dobro što ga vidi u boljem svijetu, da bi ga na kraju uništio kao što je
uništen i njegov svijet odakle dolazi. Inmigranti na jugu Italije traže svoja «prava»:
Tko su? Odakle su? Što su
počinili? Bore li se protiv Assada ili protiv kalifata? Ko ih je istjerao? Ako
je kalifat, zašto se ne bore protiv njega kao kurdi, kao kršćani?
Ako ih tjera Assad, ima li
razloga radi toga? Nek se ispita. U međuvremenu, pretpostavimo da su dobri:
pomozimo im da izgrade svoju zemlju i zaustave nedaću ISIS-a. Ili ih netko hoće
i na drugoj strani?
Nema komentara:
Objavi komentar